Friday, December 14th, 2018

Autoimuna bolest unutrasnjeg uva


Sta je to autoimunost? i kako je povezana sa vestibularnim poremecajima?

 
Imuni sistem sve vreme funkcionise i pravi antitela na strane agense kao sto su virusi i bakterije. Medjutim desava se da imuni sistem po nekad identifikuje sopstvene celije kao strane i pocne da produkuje antitela uperena protiv celija sopstvenog organizma. To se zove autoimuna reakcija.

Imuni siste moze da napadne iskljucivo samo uvo, uvo i neki drugi deo tela, ili celo telo ukljucujuci i uvo. Kao rezultat autoimune reakcije nastaju cirkulisuci imunokompleksi koji putem krvi mogu doci do uvo i izazvati ostecenje ovim indirektnim putem.

Neka od autoimunih oboljenja koja mogu da zahvate uvo su Koganov sindrom, hronicni atroficni polihondritis, poliarteritis nodoza, Vegenerova granulomatoza, sistemski lupus eritematozus, ulcerativni kolitis, Sjogrenov sindrom i reumatoidni artritis.

Kao posledica autoimune reakcije dolazi do slabljenja sluha, ali i vrtoglavica i problema sa ravnotezom. Nekoliko faktora utice na tip vestibularnih simptoma koji se pojavljuju. Ovi faktori su brzina nastanka vestibularnog poremecaja, stepen ostecenja, da li je zahvaceno samo jedno uvo ili oba, da li je ostecenje prouzrokovalo problem sa fluktuiranjem funkcije (kao sto je endolimfaticni hidrops kao posledica autoimune reakcije). Simptomi autoimunog oboljenja uva mogu biti slicni ili cak tesko se razlikovati od ostalih vestibularnih poremecaja.
Dijagnoza autoimunog oboljenja kao uzroka simptoma prouzrokovanih ostecenjem unutrasnjeg uva moze biti veoma tesko. Cesto je otorinolaringologu potrebna konsultacija reumatologa koji ima mnogo vise znanja i iskustva sa autoimunim poremecajima. Ukoliko su vestibularni simptomi samo deo simptomatologije, simultano pojavljivanje i drugih simptoma moze otezati postavljanje dijagnoze.

Audiometrija Audiogram pacijentkinje kod koje je u roku od 2 meseca doslo do naglog pada sluha obostrano, tako da je sada sluh na desnom uvu potpuno ugasen, a teska senzorineuralna nagluvost na levom se kompenzuje nosenjem slusnog aparata.

Ne postoji jedinstven test kojim bi se dokazalo autoimuno oboljenje unutrasnjeg uva. Najbolji test je 68kD antigen, ali je veoma skup i jos uvek se ne koristi rutinski. Vecina testova lako moze biti pozitivna kada nema autoimunog problema ili negativna kada postoji; testovi nisu toliko precizni kako se misli. Po nekad se dijagnoza postavlja nakon poboljsanja koje je usledilo posle prepisivanja terapije.

Uopsteno govoreci, autoimuna oboljenja se cesce vidjaju kod zena nego muskaraca, i redje kod dece nego starijih. Kada je uvo zahvaceno, progresija ostecenja i funkcije je rapidna, obicno u toku nekoliko nedelja do meseci i obicno progredira zahvatajuci i drugo uvo.

Autoimmune inner ear disease (AIED) je naziv koji se koristi da opise razlicite poremecaji kod kojih je uvo jedina meta napada imunog sistema. Ovo oboljenje se razlikuje od ostalih vestibularnih poremecaja jer medikamentozna terapija moze dati rezultate ukoliko se zapocne na vreme (a to znaci u roku od nekoliko dana do nedelja). Rana dijagnoza je vazna jer ne samo sto moze zaustaviti progresiju bolesti, nego u nekim slucajevima dovesti i do oporavljanja funkcije.

Uobicajena terapija za autoimuna oboljenja su lekovi koji ublazuju funkciju imunog sistema (imuno-supresivi), ali obicno imaju i dosta nezeljenih efekata po organizam. Osim imunosupresiva koriste se i kortikosteroidi. S obzirom da reumatolozi imaju najvise iskustva u lecenju autoimunih bolesti, otorinolaringolozi i neurolozi obicno ordiniranje terapije prepustaju njima.